Soleil Ô / Oh, Sun (1967)

 

Žanr: Drama
Režija: Med Hondo
Glumci: Robert Liensol, Théo Légitimus, Ambroise M'Bia...

Priča:
Čovek iz Mauritanije je oduševljen kada ga izaberu da radi u Parizu. No, ubrzo je razočaran kada vidi rasne nejednakosti gde su crnci naterni da rade manuelne poslove a manje stručni belci su privilegovani.

Moj osvrt:
Jako teško se nateram da gledam film koji ima rasizam za temu ili jednu od tema. To je već postalo jako izlizano. Ljudi konstantno promašuju suštinu i zapravo je onaj pravi rasizam sada zanemaren i bačen u zapećak. Onaj koji donosi lovu je nešto sasvim drugo. Besposleni idioti su počeli da ga koriste kako bi imali svoje ja, idioti su počeli da ubijaju svu kreativnost svojim novim pokretima i cancel kulturom. Ne, ne znam ništa da stvorim ali znam da vičem da nešto treba ukinuti. Muka mi je više od toga i verujem kako vreme prolazi svom normalnom svetu će biti. Rasizam nije tema kojom treba da se koristiš kako bi došao do profita ili pažnje. Rasizam nije izgovor za nečiji promašaj iako ga promašeni koriste.  

 

Bez ikakve trunke sumnje mogu da kažem da ovde nije rasizam glavna tema ali da je ovo verovatno prvi film koji prikazuje suštinu. Recimo da ste danas prvi put čuli za taj termin i da pokušavate da ga razumete, trenutna kultura bi vas totalno navela na pogrešan trag. Oh, Sun se bavi suštinskim problemima ali sa istorijske tačke gledišta. On ubada tačno gde treba i priča ovu priču iz srca. Kako? Tako što je film imao režisera, scenariste i glumce koji poznaju i pre svega osećaju ono što pričaju. I kada pogledate ovaj film, sve vam je očigledno, sve vam je jasno, razumete ove ljude u potpunosti. 

 

Zaboravite one jeftine fazone. Pomenuću recimo Green Book gde dočekuju crnog pijanistu i daju mu da se presvlači u ostavi za metle. Ali da bi imali taj srećan kraj vidimo belu porodicu koja ljubazno dočekuje ovog čoveka otvornih ruku. Lagano zar ne? Da, ali u isto vreme pomalo patetično. Glorifikujemo jednu izolovanu porodicu belaca jer je prihvatila ovog čoveka stvarajući od njega jadnika koji treba da bude počastvovan na neki način. Sa jedne strane to je divna priča o tome kako neko ko je imao strah/odbojnost prihvata čoveka druge rase. Sa druge strane priča tog drugog čoveka mi je neubedljiva. Film je trebao više da pokaže kako je ovaj čovek pobedio predrasude i kako je postajao prihvaćen i van te porodice. Da se ne lažemo društvo se transformisalo i danas su ljudi druge rase najnormalnije moguće prihvaćeni u društvu. Da, ima izolovanih slučajeva, ima idiota koji i dalje procenjuju ljude na osnovu boje kože ali da li su oni većina? Da li treba njima da se bavimo?

 

Prvih 10tak minuta filma su nešto najbolje na ovu temu što možete videti i siguran sam da ne postoji još mnogo filmova koji ovo donose na bolji način. Vidimo grupu tamnoputih ljudi koji govore šta su bili. Oni ne govore da su bili vlasnici, gazde, kraljevi, bogovi već govore najobičnije moguće stvari, govore ono što su radili, što su im bili zadaci, običaji i jasno vam je koliko to ume da definiše ljude, regiju pa i naciju. Ne verujete? Zašto je onda roštilj leskovački? Zašto je kupus iz Futoga? Zašto je najlepši džem vaše bake? I onda zamislite da tako jednostavne a lepe stvari oduzmeš nekom i daš im da radi nešto sasvim drugo. Recimo zaposliš ih u fabrici i obučeš im pelene da ne moraju da gube vreme da idu u wc. Tako se ubija identitet jednog naroda. I onda vidite koliko gubitak jednostavnih stvari o kojima ovi ljudi pričaju zapravo boli. 

 

Ali hej, ako je ovaj segment uspeo da nam probudi empatiju, ako je uspeo da nas natera da osetimo šta ovi ljudi upravo gube, naredni segment je takav madrfaking masterpis da vam to ne mogu opisati ali pokušaću najbolje što umem. Prvo vidimo prelazak ovih ljudi u drugu religiju gde dobijaju i nova imena. Ok, još uvek smo na putu gubljenja identiteta. No sledeće scene u kojima ovi ljudi nose krstove a potom ih okrenu i ti isti krstovi postaju mačevi kojima se oni bore između sebe samo da bi tamo neki belci to gledali i uživali u spektaklu nudeći im siću za njihove živote - e to vam braćo i sestre najbolje opisuje tragediju ovih ljudi. Bolna istina je da im je oduzeto ono što jesu, da im je usađeno da veruju u nešto sasvim drugo, da su im obećane nove, bolje vrednosti a zapravo su iskorišćeni kao robovi, radna snaga a njihovi životi su tako ništavni. Posle ovih prvih desetak minuta sam mogao da prekinem gledanje filma i kažem da je ovo remek delo. 

 

Sledeća stvar koja zaslužuje čistu desetku je muzika ali ne sam njen kvalitet već efekat koji ima. Konstantno slušamo afričku muziku i imate utisak da je izvode ljudi koji i te kako razumeju temu filma. Sve pesme zvuče jako emotivno a u isto vreme bolno. Slobodno mogu da kažem da muzika ovde nije dodatak, ona je priča sama po sebi. Ne samo da nosi emociju koju sam pomenuo već u novom svetu u koji ovi ljudi dolaze predstavlja neki tračak kulture koju potencijalno nose sa sobom. Da, većinu stvari gube ali kao što smo pričali, umetnost je besmrtna. 

 

Med Hondo je u potpunosti ozbiljno i studiozno prišao ovoj temi. Tako da nećete samo kroz dešavanja videti kroz šta su ovi ljudi prolazili. Hondo ne priča samo priču jednog čoveka ili grupe ljudi u datom periodu, on pokriva celu priču koja je trajala decenijama. Počašćeni smo brojnim dijalozima gde čujemo rasprave o stanju doseljenika u svim sferama društva i kroz brojne aktivnosti. Jasno je kao dan da su pred nama pametni ljudi koji vode intelektualnu diskusiju potkrepljenu brojnim činjenicama i realnim pitanjima. E tu potencijalno imamo problem. Ti dijalozi nisu tako lagani. Jako brzo se diskutuje o suštinskim temama i ako nismo pažljivi i ne rezonujemo brzo, neke od stvari nam mogu pobeći. 

 

Šta je Hondo dobio ovom realističnošću? Nije se samo bavio rasizmom kao temom, ona je prisutna usput. Pre bih rekao da je ono što nam on govori i na šta potencira, moderno ropstvo. Imamo ljude koji su izmenjeni, pokršteni, oduzeto im je sve što su bili, nudi im se nov svet i onda šta - oni nisu jednaki u tom svetu. Zaštu si ih onda dovodio ako im ne daš ista prava? Eto ga. Jednostavno, efikasno, pametno, lišeno svake patetike a opet dramski jako. Ono što su ovde usputni problemi koji su i te kako važni, u današnjim filmovima su glavne teme ispatetisane do imbecilnosti. 

 

No Hondo me kupuje što ide dalje od ovoga, dalje u priči, dalje kroz vreme i stavlja nas u nekoliko istorijskih momenata. Vidimo prve reakcije belaca na tamnopute ljude koji se dosaljavaju. Vidimo brige koje bi realno ljudi i mogli imati, vidimo strah od nepoznatog, vidimo i mržnju. ALI ALI ALI vidimo i ispitivanje, znatiželju, prilazak i na kraju prihvatanje. Oooo da. Bravo, care, doktore, majstore. Ne završava se ovakva tema tek tako. U jednoj opasno simpatičnoj sceni, bela devojka se pita kako bi bilo voditi ljubav sa crncem. To njihovo zavođenje i flertovanje je predstavljeno maestralno. Kada vidimo taj par, čujemo pesmu ptica. Kada vidimo ljude okolo koji gledaju u njih i snebivaju se, čujemo kokodakanje kokoški kada su žene u kadru i groktanje svinja kada su muškarci u kadru. NEPREJEBIVO.

 

Ali ne završava se priča ovde. Ona se prenosi na kulturu. Rekoh već, iako im je oduzeto ono što su bili, ovi ljudi nose umetnost i kulturu sa sobom. Ne možeš se lišiti svega što jesi i neki identitet nosiš a to je onaj koji rode emocije. Oh, Sun na najbolji način pokazuje prvo sukob a onda mešanje ovih kultura. Prihvatanje upravo kreće kroz umetnost, kroz pesmu. Tada je identitet nebitan jer se ljudi prepoznaju kroz zajedničku emociju. O čemu onda možemo ovde pričati? O uticaju. BUM. Da, Hondo se nije odlučio da plače o problemima, on je ispričao celu priču o ljudima kojima je oduzet identite, koji su dovedeni da rade, o ljudima koji su potcenjeni ali i o ljudima koji su se izborili za svoja prava i mesto, o ljudima koji su uspeli da očuvaju nešto svoje i donesu uticaj u novo društvo. Black Lives Matter naravno, ali ne zbog toga da bi pokretač te inicijative kupio sebi kuće a žrtve ne bi videle ni cent od tog novca. Svi životi jednako znače jer smo svi mi jedno i neodvojivo.. 

 

Robert Liensol je tako dobar u glavnoj ulozi da sam se zapitao da li gledam dokumentarac ili je možda čovek proživeo sve ovo. Ako kažem da je uverljiv potcenio sam utisak koji čovek ostavlja. Jasni su problemi ali on ne ostavlja utisak jadne žrtve koje treba da nam bude žao već borca koji se bori protiv naizgled nepobedivog neprijatelja. Ovako zavređuje našu empatiju i poštovanje. Ubeđuje nas da je čovek koji treba da bude isto cenjen ne zato što ga kinje već zato što je spreman da pokaže vrednosti koje nosi. 

 

Oh, Sun nije za ljude koji će da se opuste uz film. Ovaj film je najbolja studija na temu diskriminacije, kolonijalizma i eksploatacije ljudi, kulturnih mešanja, otpora i solidarnosti. Ovakav, nije lak za gledanje ali ni ne treba da bude. Limunade neka pričaju svoju priču. Hondo je ispričao pravu za sve koji žele da je vide. Oh, Sun nije lak za gledanje jer nemate uvod, zaplet, rasplet, zaključak ali imate sve što treba da sami smislite dobru priču koristeći prave činjenice. Oh, Sun je inteligentan film koji ne bi trebao biti ovako opsukran već bi morao biti cenjen i hvaljen kako zaslužuje. Dajte mu šansu da barem malo ispravimo ovo.

Zanimljivosti:
Naslov aludira na pesmu koja peva o crnaca iz današnjeg Benina koji su odvedeni na Karibe kao robovi.

Naj scena:

Uvodnih desetak minuta su remek delo.

Moja ocena: 8/10